ZLATIBOR ZOVE!

Malo je reći da volim prirodu. Uživam u njoj, više nego u kuvanju, priznajem. Često mi je baš ona lek i spas. Nekad i neočekivani saveznik ili učitelj u raznim situacijama, gde me na neobičan način prigrli k sebi i navede da život sagledam iz drugog ugla. U njenom zagrljaju uvek se osećam dobrodošlo i poželjno. To su samo neki od razloga zašto volim prirodu.

Kada neko toliko voli prirodu, možete zamisliti kako se oseća kada se nađe na planinskim proplancima, pašnjacima, šumama i izvorištima! Da, moja omiljena mesta jesu ona brdsko-planinska! Ništa ne može zameniti tu širinu, slobodu, blizinu neba, sreću na mom licu kada udahnem oštar planinski vazduh ili kada se napijem ledene vode koja bije iz kamena. Nedavno, baš iz spomenutih razloga, osmeh nije silazio s mog lica tri dana. Bila sam na našem divnom Zlatiboru, komšiji moje najvoljenije Tare (turisti stacionirani na Zlatiboru mogu lako da je posete). Naravno, na Zlatiboru je bila većina nas i to ko zna koliko puta ali svaki put kada odem gore kao da sam prvi put tamo…

Izuzetno pozitivne i bogate utiske ukratko ću vam preneti rečima ali vam od srca preporučujem da pogledate sve fotke koje sam postavila jer one stvarno pričaju posebnu priču, a tako ćete moći i da doživite sve ono što spomenem na izuzetno slikovit i blizak način.

Domaćin na trodnevnom putešestviju bila mi je TO Zlatibor – profesionalan, ljubazan, pristojan tim koji je više nego raspoložen za saradnju. Kao takvi pokazali su se u najboljem mogućem svetlu i stekli određenu dozu moje naklonosti.

Prvo što uradim kada dođem na Zlatibor jeste da duboko udahnem par puta. Ne znam zbog čega ali to je oduvek bilo tako. Zatim, bez obzira jesam li umorna ili ne odlazim u šetnju – pravac Kraljev trg, napravim krug-dva oko jezera i onda lagano nazad.

Sledećeg dana sledi štrapaciranje do čuvene zlatiborske pijace i to je prava uživancija za svakog ko voli jestive proizvode iz domaće radinosti – sir, kajmak, pršut, džem, slatko, med, jabukovo sirće, rakiju ili one proizvode čisto upotrebne vrednosti – suveniri, vunene čarape, kape, šalovi, opanci, prsluci, džemperi, rukavice ili kačarski proizvodi i grnčarija. Ja se na pijaci više vodim čulom mirisa (da ne kažem njuhom ☺) jer mi je glavna preokupacija jestivi asortiman na istoj.

 

Kad smo kod hrane, mesto čijim sam ugođajem, ljubaznošću, ambijentom i hranom bila zatečena u najpozitivnijem smislu jeste etno selo Boškova Voda u Ljubišu. Od momenta kada sam prešla preko malog mosta i zakoračila u domaćinstvo Ace Davidovića tj. prostor na kome se nalazi restoran, bazen, nekoliko šarmantnih koliba za smeštaj turista itd. bila sam kupljena srdačnošću domaćina i njihovom posvećenošću koji su utkani u svaki segment ovog zlatiborskog bisera.

Hladan i snegovit zlatiborski dan ume da vas dobro umori ali i naoštri za dobar zalogaj. Vatra koja je buktala u tučanoj pećki, rustični ambijent restorana obavijen toplom atmosferom u bojama plemenitog drveta dodatno su istakli lepotu kojom me je hrana već očarala.

Domaći, lokalni sir, kajmak i suvomesnati proizvodi posluženi kao tradicionalno predjelo s ovih prostora uz proju i hleb od heljdinog brašna najavili su dobru zabavu za moja nepca. Nisam se prevarila – bilo je predivno, ukusno, s merom i bez prenaglašenosti u svemu što je postavljeno pred nas. Uživalo se i u domaćim pitama (ručno rađene kore) – sirnica i zeljanica, na kojima sam mogla i da stanem ali neeee, ja moram da probam sve. Ne žalim! Žalila bih da nisam probala. Pite su bile bogato filovane ali to “bogato” ne znači preterano već znalački procenjeno. Tople, hrskave i nestvarno slasne bez nepotrebne/suvišne masnoće koja ume da se sakrije pod ovakve zalogaje i najboljim majstorima.

Vrhunac obroka predstavljala je teletina ispod sača – specijalitet koji apsolutno morate probati u Boškovoj Vodi. Kvalitet mesa presudan je za ovakva jela ali takođe je potrebno znati koliko začina treba tj. šta od začina ne treba koristiti. Oni to znaju! Slasno, mekano, sočno meso sa izuzetno prijatnim i dobro kombinovanim ukusom krompira i nešto malo šargarepe učinilo je da serotonin u mom telu naglo skoči što mi je boravak na Zlatiboru učinilo još lepšim, naravno! Toliko sam uživala da sam desert preskočila ne želeći da slučajno pokvarim doživljaj. Ne bih ga pokvarila, naprotiv! Ali preskočila sam sočne slatke zalogaje jer znam i ja za dosta iako je teško poverovati u to. ☺

Sirogojno tj. muzej na otvorenom “Staro selo” u Sirogojnu jedno je od obaveznih mesta za posetiti ako ste na Zlatiboru. Za većinu nas Sirogojno predstavlja tzv. ekskurzijski momenat ali ovaj muzej je mnogo više od nečega što su mnoge generacije imale za nastavu na otvorenom. Kao neko ko je večito žedan uvida u ruralno i što bliže razumevanje života svojih predaka, Sirogojno me je posebno nadahnulo i ispunilo. Izgradnja ovog kompleksa započela je iste godine kada sam se rodila (ovo uopšte nije bitno poređenje ali ne volim suvoparno navođenje podataka pa rekoh da vas malo zainteresujem za istraživanje tj. guglanje)  i sadrži pedeset objekata koji su dislocirani iz okolnih zlatiborskih sela. Kao takva, ova celina stavljena je pod zaštitu i smatra se kulturnim dobrom od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju.

Muzejska postavka prostire se na 5 ha i sastoji se od dve zlatiborske okućnice, dvorišta sa stambenim i privrednim zgradama u kakvim su u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka živele zadružne seoske porodice. U svakoj od okućnica nalazi se po jedna zlatiborska dvodelna kuća koja po svojim odlikama pripada tipu dinarske brvnare – gradi se na nagnutom zemljištu, pravougaone je osnove, zidovi su od horizontalno naslaganih brvana na uglovima vezanih u ćert, krov je visok i strm, pokriven drvenom šindrom. Uz kuću se nalaze vajati – mesta za boravak i spavanje mladića/devojaka ili mladih bračnih parova. Tu su i mlekar, ambar, koš ili salaš za kukuruz, kačara sa kazanom za rakiju, hlebna peć, pčelinjak, sušara za voće (mišana), štala, svinjac, kulača, kućera…

Velika pažnja posvećena je očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, kroz rekonstrukcije pojedinih narodnih običaja i oživljavanja starih zanata. U Muzeju se organizuju izložbe, manifestacije, festivali, koncerti, radionice, seminari… U okviru ovog muzeja nalaze se i konaci (dvokrevetni do petokrevetni) dostupni za smeštaj zainteresovanih turista.

Na sledećoj strani pogledajte: vodopad Gostilje, Stopića pećina i jedini hotel sa pet zvezdica na Zlatiboru – Grand Hotel Tornik

Veselinov Tourism Consalting

Pages: 1 2



6 thoughts on “ZLATIBOR ZOVE!”

  • Draga moja Nale,svaka čast na opisu,slike su predivne.Drago mi je da si uživala.Bili smo na Zlatiboru,sve je predivno,pijaca-fantastična-kajmak i suhomesnati proizvodi su extra.Srdačan pozdrav.Grlimo te i ljubimo 💜💜💜

    • Hvala ti najlepše, draga moja. Uvek mi je zadovoljstvo kada čujem šta čitaoci misle o mom radu, kao i ovakvim putopisima koje s vremena na vreme kačim na blog. O Zlatiboru bih mogla pisati još najmanje tri ovakva posta… To je planina (čitaj: prostor) koji hrani telo i dušu. Zlatibor je najmanje centar sa silnim hotelima, ugostiteljskim objektima itd… Ljubim vas, punooooo ♥♥♥

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *