CRTICE IZ ŽIVOTA – DOBROTA NIJE NAIVNOST. DOBROTA JE VIŠA SVEST

Došao je red da pred vas stavim još jedan osvrt i zaključak o životnim okolnostima i ljudima koji na ovaj ili onaj način čine ili su činili moj život.  Izneću neke rečenice pred vas priželjkujući da i onaj na koga se ove reči direktno odnose jednog dana (bilo bi mi drago da to učini što pre) pročita ovo i učini nešto dobro za sebe.

Ljudi čeznu za dobrotom. Traže pomoć i spas… U redu. Da li se (pre nego što navedene stvari zatražimo) zapitamo zaslužujemo li mi to?
Iskreno, verujem da svako ima pravo na dobrotu i spas. Kroz život sam uvek zastupala baš ovaj stav. Ipak, ovog puta daću sebi za pravo da se osvrnem oko sebe, pa svoj život i ljude u njemu posmatram iz drugog (kritičkog) ugla.

Znate, ja sam izuzetno pravična i lojalna osoba. Moje granice tolerancije su rastegljive u zavisnosti od toga o kome se radi i da li postoji realna potreba za daljim tolerisanjem nekog ili nečijeg ponašanja.

Verujem u istinu! Verujem i da svako ima pravo na (svoju) istinu. Jedino što nikada neću podržati jeste apsolutno subjektivno posmatranje i prikazivanje istine. Šta to znači? To znači da osoba takvim pristupom momentalno iznosi neistinu i nije spremna da prihvati deo odgovornosti u odnosu koji je zaribao. Smatram da uvek treba posmatrati svoje ponašanje pre nego analiziramo tuđe i teži tas pretegne na tuđu stranu.

Nije mi nepoznato da me ljudi predstave onakvom kako to njima ide na ruku. Ma, ne dotiče me se. Znam ko sam i nije mi bitno ko su oni koji o meni nepravedno sude. Ja sebi nikada nisam dozvolila da nekoga osudim. Smatram da je osuda najlakši način kako opravdati sebe, ne uzevši u obzir okolnosti i sklonosti neke ličnosti koja se secira ili razapinje. Ako sa nekim ne mogu, neću ga pljuvati već ću se udaljiti i ugasiti odnose sa tom osobom. Ako mi neko uopšte ne prija – ne pravim se fina, ne gradim odnos sa tom osobom i apsolutno mi je u redu što smo različiti. Međutim, često se dogodi da tim istim ljudima nije u redu što smo različiti, pa sve krene onim tokom koji mi se najmanje sviđa. Ne reagujem. Ne trošim život na ispravljanje drugih. Trošim ga ispravljajući sebe.

To važi za sve sfere mog života – komšiluk, kolege, rodbina, prijatelji, poznanici, roditelji. Da, i roditelji. S jednim baš nikako nisam mogla. Ne toliko svojom krivicom, koliko je u pitanju bila (gladajući na to s bitne vremenske distance) nečija bahatost, pogrešni kriterijumi, subjektivno doživaljanje sopstvene moći… I ta borba je okončana. Nema pobednika. Gubitak je bio tragičan i konačan. Bez razrešenja, bez izvinjenja. Donekle znam uzrok svemu i nema gorčine u meni.

Sklona sam analiziranju sebe, retrospekciji. Kritična sam prema sebi. Zdravo kritična. Nemam problem sa prihvatanjem svojih mana, slabosti, osećanja i svega onog što me čini baš ovakvom kakva sam danas – svemu što me je kalilo i oblikovalo u ovu ličnost kakva sam sada, u ovom trenutku.

Da li postoji nešto što ne tolerišem u životu? Da, izdaju i klevetu.
Da li sam ja to isto zadala drugima? Ne. Izdaju nikada, klevetu još manje.
Međutim, neke osobe od kojih sam se odvojila i za koje u mom životu više mesta nema (a, to je problem zbog kog ostrašćeno nastupaju i sklone su da poveruju u svaku svoju izgovorenu laž) verujem da su sklone reći da sam upravo to učinila. Ne, nisam. Ja sam samo svoj život (dobru nameru, prisustvo, usmerenje,…) prestala da delim sa njima, a da njihov život uopšte nije ugrožen zbog toga. Dok je moj život podnosio mnogo žrtvi i tolerancije ne bi li njima bila prijatelj i pružila priliku da spoznaju šta je ljudskost i dobrota. Da život nije sastavljen samo od gorčine i bola. Razmišljala sam da im treba podrška, ozdravljenje, isceljenje.

Foto: Internet

Zašto sam imala tu ideju? Polazeći od sebe, jer je meni nekada bilo mnogo teško, skoro neizdrživo, živeti bez podrške, prihoda, iskrenog i odanog prijatelja,… Najteže u svemu bilo je to što nisam imala šansu. Šta god činila, koliko god se borila, padala i ustajala, jednostavno – nisam imala šansu. Mom životu pretilo je mnogo toga što je moglo da ga u dvadesetim godinama ugasi, bez posebno izražene zabrinutosti bilo koga od onih koje su kroz život gurale iste one ruke koje su i mene gajile, nosile, hranile,… Ne prebacujem. Ne zameram. Odbolovala sam. Ozdravila. Opraštam. Pamtim. Idem dalje i ne dozvoljavam da bezobrazluk i najjeftinije moguće ponašanje budu deo mog života.

Dobrota nije momenat. Dobrota je trajno stanje. Dobrota nije naivnost. Dobrota je viša svest. Dobrota nije slabost. Dobrota je iskonska hrabrost. Dobrotu nemoj gaziti. Pogazićeš sebe. Dobrotu ne odbijaj. Dobrotu prihvati. Prigrli je. Proširi je. Pokaži je. Nećeš oslabiti. Ojačaćeš. Ojačaćeš kao nikada do tada. I svakom pruženom dobrotom više bićeš sve jači.

Kada prihvatiš i kreneš da zriš u dobroti, nećeš moći bez nje. Lakše ćeš se i sve rađe (radije) odvajati od sebe… Nećeš se plašiti da budeš povređen. Nećeš vređati, unižavati i razarati iz straha da te ne bi povredili, pa ti biti onaj koji prvi to čini. Nećeš u svemu videti korist, već lepotu. Nećeš od svakog očekivati prinetu žrtvu, već pokazanu istinu. Neće te boleti istina, a ni laž. Istina boli samo one koji se od nje kriju. Prestani da se pretvaraš. Prestani da lažeš. Prestani sebe da obmanjuješ. Umij se. Razbistri se kao potok nakon kiše. Počni kao vino da zriš i postaćeš kvalitetniji. Ne boj se sebe. Svi smo truli. Svi smrdimo. Očisti se zarad sebe. Tada poljubi svoje srce. Poljubi ga i oprosti se od njega. U miru, bez žalosti. Odvoji se od svake potrebe za sobom i svojim – bez žeđi za tuđim. Dobićeš sve kada predaš sve.



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *